Početak.....

Da li ste trudni? Ne,to mi je od piva.

 

 

Pekara TRPKOVIĆ"

Pekara "TRPKOVIĆ"

 Danas sam mislio da mi je krenulo u životu , da sam uspeo.Brzo sam sa desetog mesta u redu , stigao na prvo , u pekari " TRPKOVIĆ " . To je priznaćete uspeh.Samo najuporniji gurmanski ratnici mogu da prežive tu Golgotu , željni dobrog zalogaja u ovoj čarobnoj pekari.A onda , kao prvi na cilju , kao pobednik na postolju ,nerado sam shvatio , da ima sličnosti kad vas ostavi devojka i kad ne dobijete burek sa kačkavaljem i šunkom.Čekanje (veza) ,strpljenje u redu (ulaganje u vezu) , a onda šamar u vidu rečenice : " Biće za pola sata " (ostavljam te...)...i pored drugih pitara, (devojaka) , sa sirom (crnka) , jabukama (plavuša), visnjama (sisata) , mesom ( guzata) , vi hoćete samo nju! (burek sa šunkom i kačkavačljem)....a on vas ostavi...napusti....ode za pola sata sa drugim.....Razočarenje....bol u srcu , metak u duši....suze u očima....A onda kao i svaki ostavljeni muškarac , utehu pronadjete  u školjkici sa šunkom i kačkavaljem (drugoj devojci) . Imaju neke sličnosti (šunka i kačkavalj) , ali i velike različitosti. Različitost koja je dovoljna da budete nezadovoljni , prevareni , tužni...Pa onda kao i svaki očajnik , uzmete šta vam je ponuđeno , i šta ima toga časa , u nadi da ćete jednog dana vratiti sočni zalogaj šunke i kačkavalja , u vidu bureka ,  u vaša usta....Da će vam opet srce pumpati krv , a duša ispuniti prazninu koja je nastupila u tom redu....u redu , za koji niste imali strpljenja ni pola sata , za onim što volite i želite.....kao i svaki put , kad je trebalo.....

Početak.....

 POČETAK

Da li ste znali da je Edith Piaf visoka svega 142 cm,a da je Betovena u filmu "Kopirajući Betovena",glumio Ed Haris,i da su najbolja krilca u Beogradu u "DUBOČICI" ?Nisam ni ja do skora.Sad ste i vi pametni,kao i ja.

Kao i ova pitanja,koja nemaju veze jedna s'drugom,takva je i moja glava,tok misli.Nepovezane.Skaču kao žaba po lokvanju.Zato će i moja pisanja biti haotična.Kao ta glava.Ne sviđa vam se ? Baš me da prostite zabole.Pišem zbog sebe,živim zbog sebe,idem da piškim zbog vas ? ne zbog sebe.To što me nekad vidite pored nekog žbuna u parku,to je zato što ste nepristojni i zevate,a ja imam potrebu,ne vi.

Skoro mi je drug,mudri drug,rekao "Moraš da radiš stalno ono što poželiš,da bi ispunio svoje biće.Sutra mi se kuva,pa ću praviti njoke,prekosutra će mi se leteti,pa ću možda skakati iz padobrana,a možda i bez njega,a danas mi se piše.Mudar je moj drug.Tako on nekad kaže.I kad kaže to je pametno.A ja ga nekad poslušam,a nekad ne.Nije zato što neću,nego zato što hoću,al mi ne ide.Nisam Bokan,Tokin,Kišon ili Radović.Niti ću se truditi da to budem.Ali biću iskren i pokušaću da vas testiram,koliko dugo možete da se zadržite ispred kompjutera,a da ne igrate igrice ili gledate porno filmove.Mada je to možda i pametnije,nego čitati haotičnog 31 - godišnjaka,koji je imao trojku iz srpskog.I koji je više jurio kvantitet nego kvalitet.(otuda po 5,6 strane ispisane na pismenim zadacima) Agonija prilikom ispravke.

Interesantno je da najlepsi osmeh u mojoj firmi,ima osoba koja me svaki dan pita "Hoćeš pekarski krompir i belu vešačicu?" ili samo "Hoćeš pasulj sa rebrima ili bez njih ? " Dakle kuvarica u firmi.Mora da je i njoj hrana strast,pa joj ta divna isparenja oblikuju krivu liniju na licu.Oblikuju i na mome,al stomaku,koji često skidam.87,73,to su neki brojevi na mojoj krivoj liniji,po kojoj se krećem.Sad sam na pravoj i na broju 75.Čak mi se i trbušnjaci vide.Ne onako narcisoidno,nego se naziru.Tek onako da devojka u krevetu ne mora da me pita,a sta ti je to tu ?! Žene su komplikovane.Pokažeš im kobasicu a ona kaže kriva je! Kriva je,nego šta,i treba da bude...Pogotovo ona sremska.Svemu nađu manu.Nisam ni ja bolji.Samo niko ne piše o meni.

Hrana u mom životu ima visoko prvo mesto.Jedem da bih živeo.Moja mama bi drugačije to definisala." Da je inflacija,ti bi pojeo mene i sestru." Bi,što ne bi.Na ražnju je sve mnogo drugačije nego što izgleda,a tek kad zagrizeš.O tome neki drugi put...

Danas ulazeći u lift u petospratnoj firmi u kojoj radim,primetim da su svi putnici pritisnuli po jedan sprat.Pomislio sam kako je najebao onaj koji ide na peti.A to sam bio ja.Umalo da najebem kad sam želeo u parku da zagrlim goluba koji je išao raširenih krila prema meni,pa je skrenuo.Hteo je da me posere,video sam mu u očima.A srce mi je zaigralo na pomisao tog susreta.Neki su susreti zaista tragični.

Ima ljudi koji su zaista uredni.Pristojan čovek u autobusu,uredno vadi lepo složene,presavijene, pare iz novčanika i broji.500,500,100,100,50,50,pa izvadi 50,odloži na stranu pa nastavi,50,20,20,odloži 20,poklopi pare i vrati ih u novčanik.Tolika procedura zarad 70 dinara .Pa kod mene se ne razlikuje novčanica od 500 i od 1000 dinara.Kad ih izvučem iz džepa izgledaju kao municija za duvaljke,onako zgužvane i okrugle.Urednost me ne krasi,ali to sam vam na početku spomenuo,zar ne ?

Tako se zgužvano i završava moj prvi blog,kao sunđer u ruci,kao misli u glavi,kao lice na baki.Koja je danas pala,sva krvava.Nisam mogao iz autobusa da joj pomognem.Bilo mi je žao.Ničim nije zaslužila.Ili jeste ali ja to ne znam.Tri prsta,gore i dole,desno pa levo,je jedino što sam mogao da učinim,opisivajući svoje telo.Neka je ziva i zdrava,a nek ste mi i vi,do nekog novog bloga.